Пише: Драгана Николетић

Неминовно је да се новинар повремено пита ко је на њега оставио најдубљи утисак, од толиких саговорника.
За мене је то била и остала Добрила Васиљевић Смиљанић, о којој текст никада није објављен, из техничких разлога.
Надовезујући се на септембарски билтен Општине Чајетина, Калеидоскоп медиа вам открива ко је ова нарочита жена. Наводе њиховог новинара Милисава Р. Ђенића обележићемо курзивом, и тако Добрилин портрет приказати „комбинованом техником“.
А њено се дело превасходно везује за плетиље из Сирогојна.

Иако је ова синтагма у свести савременог Србина синоним за традицију, пракса организованог плетења одевних предмета од дебеле вуне са украсним мотивима датира из 1963.године.

То није била само иницијатива за економску препород пасивног златиборског села и издизање народне баштине на свеобухватнији ниво, чак ни подухват који је довео до тога да производи плетиља постану препознатљив бренд у свету (што није постигла ни домаћа ракија). Већ, првенствено, покрет за еманципацију тамошњих руралних становница, и преко тога, унапређење породица.
У ствари, то је прича о женама, а првенствено о Добрили Смиљанић, идејној творитељки, организаторки, креаторки, кохезионом фактору овог сложеног пројекта.
Премда јој је 83-ећа, надаље ћемо је звати Добрила, јер њена отвореност, присност и покретљивост духа ово налажу. Својевремено је једва пристала на разговор за медије, индигнирана третманом државе према селу.
Али ме ипак, срећом, није одбила. Сатима смо ћаскале преко телефона.
Прича почиње 1962. када је, игром случаја посетила изложбу ткаља из Драгачева у избору Рајке Боројевић у Промотивном дому на београдским Теразијама. Била је одушевљена њиховом маштовитошћу и вештином, а посебно оријентацијом према тржишту, и инспирисана да то што је видела повеже са сопственом професијом туризмолога. Јер, има ли бољег начина за туристичку промоцију неког краја него кроз његово занатско-уметничко наслеђе, размишљала је. А, будући стипендиста Општине Чајетина, усредсредила се на Златиборски округ где је већ неко време живела.

„Златибор је у то време био гола сиротиња са свега неколицином социјалних одмаралишта, заправо преуређених национализованих вила, док су хотел Палисад и други, по којима је место постало познато, тек касније почели да се граде“, сећала се Добрила.
„Излоканим крченицима стигла је у забит златиборску где су у раштрканим колибама још гореле петролејке, лојанице и зубље луча, са далеких извора вода доношена у буцама, у употреби били наћвари и долави, дотрајале синије и троношке и неизоставна задимљена огњишта. Али кад је непогрешивим инстиктом дојмила сву лепоту ручних радова жена овог подручја и вековима преношену вештину плетења, доноси одлуку да крене у остварење својих младалачких снова.

Док су многи скептици говорили да је то обична авантура младе девојке, она је веровала да јој је судбина доделила апостолску улогу да помогне људима да остваре вековне тежње ка лепшем и бољем. Да својим исконским занатом, непрестаном и грчевитом борбом побегну из патријархалног, оскудног окружења... Да из пртишта, опанка и гуња што пре стигну у богатије и хуманије друштво. Кренула је за својом звездом водиљом“, каже о Добрили Милисав Р. Ђенић.
Иако то није спадало у опис њеног посла, решила је да приреди изложбу ручних радова жена из Сирогојна, по угледу на ону коју је видела у Београду. „За разлику од Драгачевки, Сирогојчанке су углавном плеле, па нас је Рајка Боројевић, коју сам позвала да буде нека врста супервизорке поставке, саветовала да се држимо те вештине, и не будемо конкуренција ткаљама“, причала је.
И, тог 6. новембра 1962. преко 2.000 експоната - џемпера, прслука, чарапа, шалова с пуно укуса и излагачке логике било је представљено у Задружном дому у Сирогојну.

Изложба је била тако успешна да је Задруга одлучила да Добрилу подржи у организацији курса на коме би плетиље своје искуство осавремениле. Радионице под вођством Смиљке Поморишац, коју је препоручила Боројевићка, требало је да се организују од предстојећег јануара.
По сведочењу Добриле, врбовање првих полазница изгледало је „трагикомично“. Поморишац је табанала од куће до куће с кофером пуним модних магазина. Женама објашњавала како се шта ради. А оне је у чуду гледале јер су све бодове и преплете знале од малих ногу, и то жмурећке.

Нису баш најбоље схватале шта се од њих „тражи“, па је Добрилина идеја допрла само до њих 15-ак. Другима није било јасно да плетење може бити вид побољшане егзистенције, јер могу да зарађују радећи оно што добро знају, а да при том не напуштају кућу, породицу и стоку.
Међутим, „наставница“ Смиљка Поморишац одустала је од сарадње. Непостојање путева, купатила и других благодети цивилизације у овој тада забити, за њу је било превише.
„Тада је све могло да замре јер су плетиље разочарале и изгубиле вољу. Међутим, пошто се Задруга љутила што је већ уложила новац, а мене гризла савест што сам женама пробудила лажне наде, почела сам све чешће да их обилазим. И, корак по корак, започеле смо производњу“, смејала се Добрила, све расположенија.
Али, модели настали у овом периоду нису имали добру прођу на тржишту. Израђивани од домаће оштре вуне, на којој се из почетка (идеолошки) инсистирало. Тада се Добрила повезала са индустријом текстила из Чонопље, и откупила рестлове фине вуне увезене из Аустралије.

Таква вуна је налагала прелазак на дебље игле и лепршавији бод, што је произвело ноншалантније креације, па је изложба у Савременом дому у Ужицу, у мултимедијалној поставци професионалних кустоса, била прави „бум“.
„Ођедном, сви медији су брујали о плетиљама из Сирогојна , сви су их фотографисали, запиткивали, поклањали им пажњу, па су се у своје село вратиле као са друге планете“, опис је изненадног изласка плетиља из сенке.
Уследили су и први уговори са Модном кућом и Народном радиношћу, комисијски је установљена цена рада. Формирана фирма под именом „Златиборка“. Добрила је постала директорка и све више – креаторка.
Не би се она тако назвала, али се на формуларима манифестација све чешће појављивала ставка „креатор“. Па је озваничила једну од својих бројних улога.
„Интуицијом врхунског уметника, Добрила је смишљала креације надахнуте меким обрисима златиборских пропланака, разлисталог дрвећа, тек изниклог цвећа, или мотивима са старих ћилима, торби, рукавица и јелека“, вели Ђенић.
Представљање на београдском Сајму била је прва прилика да радове Сирогојчанки прошетају најпознатије манекенке. Пажња медија и клијената се тиме удесетостручује.
„Памте се модне ревије одржане 1970. године у Коларчевој задужбини, Галерији УЛУПУДС-а, Центру за савремено одевање у Београду.., у Дубровнику, Цавтату и Љубљани. Добрила и плетиље постају атракција“, Ђенић бележи како је почело ширење бренда.
Таква атмосфера привлачи све више жена, па је исте године ангажовано њих 200 из удаљених засеока, да би их 1980. било чак 2.000 из свих околних места. Посао је, најблаже речено, цветао.
Паралелно са економским оснаживањем, креће се и у образовање, организовањем предавања о култури, хигијени,принципима савремене пољопривреде и другим сегментима „модерног“ живота. Радницама се организовано доставља вуна, обезбеђују комби и аутобуски превоз за повремено долажење у фирму у Сирогојно. Уприличују се лекарски прегледи.

„Пословали смо као друштвено одговорно предузеће, што би се данас рекло“, приметила је и поново се насмејала.
Разбарушили су се и планови и стигли до изградње Етно-парка у Сирогојну. Добрили је стигла помоћ у виду Босе Росић која постаје друга глава лидерског тандема.
Није то било време за разбацивање функцијама. Добрила и Роса су водиле фирму, истовремено са чишћењем, кувањем кафе и послуживањем многобројних гостију, од домаћих политичара до светског џет сета, који су хрлили у обилазак овог „ привредног чуда“.
Споља гладац, а изнутра горе него јадац. Канцеларије „Златиборке“, биле су смештене у преграђеном делу сале Задружног дома, са пећи на дрва и сулундаром што је штрчао из крова. Свака киша била је ноћна мора са све скупљањем воде по лаворима.
Даноноћним радом, ове две жене су ипак постигле да се отвори Музеј на отвореном (или Етно парк). Први у тадашњој држави, СФРЈ, а још увек јединствен на еџ-Yу просторима.
Исте године, 1983, пресељено је прво сеоско домаћинство на наменски брисани простор у Сирогојну, а Музеј проглашен за културно добро од највишег значаја.
Добрила пак добија Орден рада са златним венцем и Титовим потписом још 1980.
У међувремену је уведена још квалитетнија вуна, дугачких и растреситих нити, од исландских оваца које се стрижу једном у две године. Фирма Алфос из Рејкјавика на сугестију Сирогојчанки уводи читаву скалу боја у своју до тад натуралну понуду.
То је плетиљама омогућило све рафинираније шаре, све препознатљивије широм Планете.
Жене из Сирогојна добијају многобројне награде од разних домаћих – Седмојулских, Златних кошута за народну радиност, признања које је увео Сајам текстила специјално због њих, преко међународних, до неофицијелних. Као што су предлози Мисонија, Бенетона и Кардена да се колекције приказују под њиховим именом, шта Добрила одбија. Шта ће им боља марка од „Златиборке“?
„Када је југословенско тржиште било освојено, Добрила и плетиље нуде свету нешто више од одевног предмета, аутентичност и посебност проистекле из поднебља и културе у коме живе и стварају“, каже Ђенић.
Златибор стиже у Скандинавију, Италију, Француску, Немачку, склопљен је уговор са приватном фирмом из Токија од три милиона марака годишње.
У циљу што бољег пласмана, Јапанци су захтевали да свака плетиља уз свој модел на етикети напише ћирилицом да оној што га носи жели све најбоље, што се онда и преводило на јапански.
„Сирогојно гардероба је постала толико популарна, да су Јапанке станове расхлађивале клима уређајима како би могле да их носе преко целе године“, ето опет повода за Добрилин смех.
Моделе је редовно куповала Лив Улман, док је на добар вид маркетинга указала Ненси Реган. Која је, као прва дама САД, добила једну креацију на дар. Обе су после писале Добрили, како наводи Ђенић. Вунену гардеробу маде ин Сирогојно, носила је и Раиса Горбачов, и Јованка Броз, додаје он.
„У Сирогојну су виђени многи познати научници, књижевници, државници, политичари и културни посленици. Југословенски премијер Анте Марковић 1990. године стигао је хеликоптером у центар светске моде. Отишао је одушевљен дочеком, трубачким оркестром, архаичним’Старим селом’’, изузетном ревијом ручних радова и топлим и срдачним пријемом. Касније је ..., на самиту државника у Давосу, двадесет минута приповедао немачком канцелару Хелмуту Колу како у једном забаченом српском селу постоји зачуђујуће профитабилан и широм света познат погон домаће радиности“, Ђенићев је осврт.
И, баш у тренутку највећег замаха Сирогојчанки, наступиле су санкције према СРЈ. Вуна више није могла да се добавља директно, па је кружила преко Мађарске, Румуније до Македоније. Шпедитери су плаћали огромне лежарине, што је условљавало пораст цене производа и, што је још важније, било је немогуће испоштовати рокове.
„Диван сан претвара се у кошмар. Плетиље са својом директорком постају жртве разних шверцера, који користе марку и име Сирогојна, копирају моделе, производе их од примитивно обојене домаће вуне чија боја спада код првих киша, и продају по бувљим пијацама или на картонским кутијама постављеним по улицама. Пред очима креатора ових уметничких радова на најпримитивнији начин руши се дело које су са успехом стварале тридесет година“, закључује Ђенић.
Рат финално ставља „пломбу“ на послове плетиља из Сирогојна, јер се Добрила рату отворено супротставља. Политичка немилост, немогућност извоза и непостојање домаћег тржишта заокружују ову бајку са, у том тренутку, тужним крајем.
После се фирма некако издигла, и поред нових изазова. У облику конкуренције сијасет „цопy-пасте“ компанија.
Добрилу је малтене прекрио заборав.
Али, она се још памти у Сирогојну, па је Ђенићу недавно рекла једна стара плетиља: „Нико у овом крају не би требало да седећи помене име Добриле Смиљанић“.
У сенци су ипак остале и све њене жртве у име мисије емаципације села и његових житељки.
Свака сличност са актуелним догађајима је у овој причи случајна.

Извор: www.kaleidoskop-media.com

Фото: Милић Симић