У галерији Културног центра у понедељак 05. октобра са почетком у 19.00 часова одржаће се отварање изложбе слика "Далеко колико ме ноге носе-Трка за слободу" уметника Стефана Лукића, коју ће сви заинтересовани моћи да посете до краја месеца октобра. Радно време Галерије Културни центар је од 10.00 до 17.00 часова.

Далеко колико ме ноге носе-Трка за слободу

Антички мит о Аталанти говори о ћерци беотијског краља Шенеја, чувеној по вештини у лову и непобедивој тркачици. Након смрти вољеног човека одбијала је да се уда, па је после пуно свађа са љутитим оцем склопила компромис: венчаће са оним мушкарцем који је победи у трци. Али, да би просци доказали своју одлучност да је освоје, морали су да прихвате да ће у случају пораза бити кажњени смрћу. Привучени лепотом и славом принцезе Аталанте многи су покушавали да освоје њену руку. Сви до једног су завршавали поражени и убијени. Све док се није појавио Хипомен. Мит каже да је на поклон од богиње Афродите добио три златне јабуке. Сваки пут када би га Аталанта стигла на тркалишту, испустио би једну и она би застала да је покупи. Када је покушала да га престигне четврти пут, он је већ стигао до циља.

У јуну ове године Стефан Лукић је током десет дана сваког јутра трчао од свог атељеа до капија десет београдских гробаља. Симболички трчећи кроз живот и он је наилазио на златне јабуке. Дедин портрет, стару мајицу и друге успомене на трасу трке су износили Стефану драги људи. У античком Риму, традиција је налагала да током тријумфа, у тренутку највеће славе победоносног војсковође, иза њега увек стаји вођа поражених и све време му шапуће: Мементо мори, сети се смрти. Реликвије живота које је Стефан трчећи скупљао шапутале су супротно: да је живот ипак нешто више од трке коју сви на крају губимо. Због тих реликвија је, у тренутку када би стигао до капије некрополе, уместо да прекорачи преко њеног прага окретао леђа гробљу и из све снаге журио назад.

Једна од верзија мита о Аталанти говори да њен пораз није био последица Хипоменовог лукавства. Када га је упознала, Аталанта је по први пут након смрти човека кога је некада волела помислила да је срела неког вредног. Зато је желела да изгуби, а златне јабуке су биле довољно вредан изговор да се то догоди.

Читав Стефанов рад је потрага за златним јабукама, симболима који дају смисао животу. „Стефане, имаш вишка слободног времена“, била је једна од парола, исписаних на улици, преко које је претрчао. У речи изговорене као реакција на његов рад уткано је много више истине него што је онај који их је изрекао могао и да претпостави. У свету у коме је синтагма „вишак слободног времена“ постала нешто лоше, оптужујуће, истински „слободно време“ није привилегија беспослених, већ оних који живот граде тако да у њему пронађу смисао.

Слобода и време су кључне теме, око којих је изаткано све што Стефан ствара. У потрази за реликвијама живота, довољно моћним да се са њима супротстави Танатосу, за њега важи једно правило: препреке не смеју да постоје. Управо зато је све обесхрабрујуће речи са којима се суочио док је спремао свој рад исписао на транспарентима, поставио их на улице, и једноставно претрчао преко њих.

Трчећи у покушају да успори живот, Стефан поручује да нико не може знати где све златне јабуке могу бити скривене. Подизањем граница, физичком изолацијом која води у духовну, животи се сиромаше и ускраћују за реликвије које му дају смисао. Јабуке у Хипоменовим рукама нису имале вредност, иако су биле од злата, све док их није бацио и тако освојио Аталанту. Стефан трчећи трага за смислом, и у трчању га проналази.

Петар Ристановић

Стефан Лукић (1985, Ужице) је визуелни и перформанс уметник који кроз цртеж, слику, интервенцију у јавном простору и перформанс покушава да забележи универзално стање док се налазимо у транзиту, миграцији, док путујемо односно док смо у улози путника и очевица. Дипломирао је на Факултету примењених уметности у Београду 2018. године. Трећу годину основних студија је провео на размени на Академији лепих уметности у Паризу. Тренутно је на мастер студијама на Факултету ликовних уметности у Београду у класи професорке Милете Продановића и Биљане Ђурђевић. Добитник је награде за сликарство на ФПУ за 2016. годину. Имао је неколико самосталних изложби, између осталих: „Међупростор“ у Уметничком простору У10, „YУГОносталгија“ у Народном позоришту Ужице, „Лице и наличје“ у Народном музеју у Крагујевцу. Групно је излагао у Паризу, Београду, Новом Саду, Нишу, Крагујевцу... Тренутно живи и ради у Београду.

www.stefanlukic.art

Фото: Маријана Јанковић