Пред чајетинском пуликом у Дому културе у петак 8. априла, у два наврата, поклонила се глумачка екипа предвођена редитељем Радошем Бајићем, а повод је филм „Браћа по бабине линије“. Још једном је, овај редитељ који нам је заокупио пажњу једном од најгледанијих серија на нашим просторима „Село гори а баба се чешља“, заинтригирао публику радњом приче, тек наизглед обасуту богатим хумором, док је у контексту свега стајала све време једна важна порука. Која?

Радош Бајић: Када смо завршили емитовање 89 епизода ТВ серије „Село гори…“, а то је било 2011. године, ми смо се тада одлучили да јој се сигурно вратимо, јер су јунаци серије толико омиљени, вољени, толико јаки, драги, блиски нашем народу, да ми нисмо желели да им убијемо живот. Али, рекли смо: хајде да они сада мало живе своје имагинарне животе, а доћи ће дан када ћемо поново укључити камере. И, укључили смо филмску камеру и направили овај филм који је нека врста претходнице 5.циклуса ТВ серије „Село гори а баба се чешља“ и који ће се емитовати на јесен на 1. програму РТС-а. Што се тиче самог филма, он је самосвојно ауторско дело и није никакав сепарат серије. Ми смо управо радили филм зато што смо желели да јунаке серије њихов традиционални живот, вредности које обележавају лепоту српског народа, сучелимо са нечим што нам долази из света, из транзиције. Са неким опсенарским лаким животом који доноси ријалити. Могу да кажем да су реакције публике веома добре, и да ћемо и након друге пројекције вечерас имати јако лепе сусрете са публиком до које нам је веома стало.

Овај интервју не би био потпун без разговора са једном од носилаца главних улога, Љиљаном Стјепановић.
МРЛ: И овога пута сте успели да нас ставите у кожу Петловчана, што – рекла бих – данас и није тако тешко јер све што је добро и природно, чини ми се, управо представљају људи из тог села. Како је било поново се вратити у улогу Радојке, након шестогодишње паузе?
Љиљана Стјепановић: Није било тешко, наравно, јер је то једна, пре свега, дивна улога српске мајке, а ја сам и мајка, и бака, па тек онда глумица. То је моје ткиво, моја душа, и мислим – душа овог простора . Просто, наша жена, наша мајка, је нешто посебн! Мислим да је остала исконски чиста, пожртвована и посвећена деци, и врло сам поносна што сам добила ту улогу , и поносна сам на цео пројекат.
МРЛ: После ове паузе, Радош Бајић поново преко вас, посредством филма, поручује нам битне ствари.

Љиљана Стјепановић: Наравно. Видели сте да се Радош малко и подсмехнуо целој ситуацији око ријалити програма којима смо опседнути. На сваком каналу, мислим, постоји један такав шоу. Он је, просто, покушао да покаже публици како је то страшно кад се један обичан човек нађе у једној таквој ситуацији. Зато је Петловчане довео у град и у једну такву ситуацију, довео их у студио, и видели сте наша лица кад добијамо те чекове… Једноставно, то је наша виртуелна стварност и Радош је то сјајно одрадио…

МРЛ: Наравно, ту је и она кључна реченица коју он изговара – ако немаш здравље, џаба све…
Љиљана Стјепановић: Тачно тако. Ја могу то лично да кажем , тј. ја -као Радојка. Радојка је успела да се излечи, а то је била и једна читава кампања коју је Радош покренуо заједно са Министарством здравља. Мислим да је била врло успешна камања јер је много жена са села отишло на прегледе и тако су се многе спасиле од неких нежељених болести и последица. Мислим да Радош све што ради – ради промишљено, са циљем да овај народ подсети на праве вредности, и мислим да у томе успева.
У филму смо видели и нова лица. Једно од њих је и млада глумица Јелена Гавриловић. О филму она каже:
Јелена Гавриловић: Како телевизија еволуира, тако се намећу и нови садржаји и то је неминовност. Ја морам признати да то не волим и овај филм је критика таквих садржаја. Ја мислим да би мало требало да се вратимо и загледамо у себе, у своје двориште, у своје пријатеље и у своје животе. .. Срећа није увек у оном материјалном. Постоје неке ствари, нека задовољства, које можеш себи да приуштиш, неки сусрети са људима… Много пре него да седиш за комјутером! Просто – живиш свој живот реално, а не виртуелно! … Постоје стври које немају цену. Ако изгубиш себе, изгубио си свој дух.

Оно што смо сазнали од Бајића, јесте и то да је филм сниман уз подршку општине Чајетина која је филм финансирала средствима намењеним за културне садржаје и да су делови филма снимани управо на Златибору. Та подршка, наглашава Бајић, веома је драгоцена, више у моралном но у материјалном смислу, јер је тема филма прича о нашем народу, а наш народ мора да подржи напоре уметника да нешто створе. Посебно уживање било је уживање у природним лепотама ове планине. Они ће јој се свакако вратити када, већ у мају, крене снимање петог серијала. Што се тиче самог филма, он је и код чајетинске публике наишао на одличан пријем, а занимљиво је да су  реакције деце и одраслих – исте. Чист хумор, доза искрености, блага сета у одређеним животним ситуацијама као и критика лоших појава у међуљудским односима – разумеју се срцем, јер „само се срцем добро види“.

www.zlatiborpress.rs